..................
27.11.2009., petak
40 godina Bitke na Neretvi
|
U nedelju, 29. novembra navršava se 40 godina od premijere filma Bitka na Neretvi, najskupljeg (sedam miliona dolara) i najprodavanijeg jugoslovenskog i, u to vreme, produkciono najvećeg evropskog filma. 40 GODINA BITKE NA NERETVI (1) „Drug Džemal je prema dimenzijama projekcionog platna izgledao kao putnik u beskrajnoj pustoši snježne bjeline. Njegov glas potpomognut mikrofonima i zvučnicima dolazio je kao sa horizonta nekog plavičastog odsjaja“. Ovako sarajevsko Oslobođenje od 1. decembra 1969. izveštava o premijeri Bitke na Neretvi održanoj dve večeri ranije na Dan Republike u novoizgrađenoj dvorani Skenderija u Sarajevu, kada se na scenu popeo gradonačelnik Džemal Mumiganić da pozdravi brojne goste: Tita i Jovanku, Sophiju Loren i Omara Sharifa, ceo Centralni komitet i Generalštab JNA, 32 narodna heroja, 300 stranih novinara... Svi, baš svi jugoslovenski dnevnici tog su dana na naslovnoj strani imali fotke iz filma Veljka Bulajića, koji se sedam godina ranije Kozarom kandidovao za zvaničnog jugoslovenskog Režisera Revolucije. Kada se pregledaju tadašnji Bulajićevi intervjui, iz svih razgovora bi mogle da se izvuku dve karakteristične i dosta puta ponavljanje rečenice. Prva je: „Ovaj film je duboko moj. Snimio sam ga bez ikakvih ograničenja, u potpunoj autorskoj slobodi“, a druga: „Ja već unaprijed znam tko će loše pisati o mome filmu: oni koji me ne vole i oni koji ne znaju što je to film“. Par sati pre sarajevske premijera, televizija je prenela vest od glavnog producenta filma United Commonwealtha: Bulajiću se obećava podrška za sve buduće filmove, bez obzira na temu i žanr, bez produkcionih ograničenja! On skromno odgovara da Neretva nije bila težak posao jer je pre njega to neko već režirao u stvarnom životu – Tito. Izveštači iz Skenderije beleže da su gosti u dvoranu kod Miljacke preko crvenog tepiha ulazili kroz špalir od originalnih bosanskih stećaka i delova makete srušenog mosta na Neretvi, da je Yul Brynner izgubio propusnicu, a Borba navodi da su i toaleti u Skenderiji te večeri bili „toliko maštoviti i toliko različiti“. (Inače, u isto to vreme se u zemljotresom porušenoj Banja Luci pod šatorima smrzavalo 14.000 ljudi.) Cela domaća štampa 1. i 2. decembra naširoko izveštava o fanatičnom aplauzu 3.000 ljudi posle projekcije i o prijemu koji je Tito potom priredio za filmsku ekipu i odabrane goste, na kojoj ih je Brynner zabavljao pesmom i kaubojskim trikovima. Objavljeno je i da je Jovanka Broz tokom celog filma plakala, a na trenutak zagrljaja dvoje partizanskih tifusara Nade i Nikole (Milena Dravić i Oleg Vidov) zajecala. Navodno je i samog Tita naročito dirnula scena u kojoj dečak-siroče pljuje partizanskog deminera Vladu (Brynner) koji je upravo srušio most preko kog je trebalo da pređu ranjenici. U novinskim izdanjima iz ta dva dana mogle su se naći i primedbe veterana NOB-a kako je film predugačak (175 min), ali nakon što Tanjug 3. decembra objavljuje intervju sa Brozom u kome ovaj izjavljuje „Za mene Neretva nije preduga“, žalbe su utihnule. Tito je i dodao kako se nada da Neretva nije poslednji Bulajićev film o NOB-u i naročito hvali glumce: „A onaj Hardy Kruger je toliko izvanredan, iako igra nemačkog pukovnika“. Tanjugov novinar potom pita Broza: „U njegovom prezimenu se krije pojam ’rat’. Zar to nije dovoljan podatak kako se, eto, ’ratni’ pretvara u ’humani’, kako se život pretače u film, u umetnost?“. Sinopsis Početkom 1943. godine nemački generali su počeli, po Hitlerovom ličnom naređenju, sa sprovođenjem plana "Vajs" za uništenje partizanskih jedinica. Pritisnuti daleko nadmoćnijim neprijateljem, partizani, sa Vrhovnim štabom i 4.500 ranjenika i tifusara, našli su se opkoljeni u dolini Neretve. Ostao je samo jedan most na čijoj drugoj strani su čekale jake neprijateljske snage. Tito je naredio da se sruši most. Iznenađeni neprijatelj je prebacio svoje snage na drugu stranu predviđajući da će partizani pokušati samoubilački proboj obruča. Ali, u toku samo jedne noći partizani su izgradili privremeni most pored srušenog i prebacili se na drugu stranu, gde su se sukobili sa četnicima... Film bez Tita, mit za Tita O rađanju Bitke na Neretvi pre desetak godina u eseju Tajna istorija Jugo filma Bogdan Tirnanić (originalno u mesečniku Profil) piše da postoji nekoliko verzija o tome kako je Veljko Bulajić postao "državni reditelj", zadužen da vremenom na filmskoj traci zabeleži sve slavne bitke jugoslovenskih naroda i narodnosti: „Veliki uspeh Kozare svakako je imao udela u takvom razvoju stvari. Ima onih (Bata, Smoki) koji tvrde da su oni predložili Titu da Bulajić, posle Kozare, snimi Neretvu... i tako redom. Drugi kažu da se sâm ponudio. Najverovatnije da je to bila originalna Titova ideja.” Ipak, ostaće zabeleženo da je Veljko Bulajić odbio da u film ubaci Titov lik, uprkos upornom insistiranju tadašnje državne vrhuške. Zato je bio i pozvan na razgovor kod Broja Jedan. Ubeđivao ga je da je bolje da ostane u pozadini, kao mit, jer bi u suprotnom Neretva zaličila na propagandistički film. Tito se izgleda nećkao, ali kada mu je Bulajić rekao da pravi heroj filma mora biti masa - seljaci, ranjenici, vojska – rekao je: „U redu, neka bude tako“. Ozvaničenje početka rada na filmu desilo se 8. aprila 1967. kada direktor zagrebačkog Jadran filma Ivo Vrhovec u sarajevskom hotelu Bosna Bulajiću na ruke daje 400.000 tadašnjih dinara. Telefoni i hotelski računi nisu plaćani, jer je garant za to bio narodni heroj Vlado Šegrt. Bulajić oko svog čeda počinje da gradi pravi mit i svi uskoro misle da se radi o filmu koji režira maltene sam Tito. Direktori velikih firmi potom ulaze u trku - ko će filmu dati više para. Prvu veliku svotu uplatila je Sarajevska banka: sto miliona dinara. Bulajić je okupio međunarodni pul producenata, a odlučeno je da mamac stranoj publici bude impresivna glumačka ekipa koja je, uz sticaj raznih okolnosti i zbog Bulajićevog marketinškog dara, odigrala presudnu ulogu u sticanju oskarovske nominacije Neretve za najbolji film van engleskog govornog područja. U septembru 1967. u Splitu je počeo da se stvara nukleus ekipe. Bulajić se sastao sa Orsonom Wellesom i Sergejom Bondarchukom. Bondarchuk će biti partizan Martin, a Wellels četnički senator Kraljevske vlade u Londonu koji će kasnije izgovoriti melodramsku rečenicu: „Do poslednjeg daha u borbu, želim Titovu glavu“. Inače, četnici u filmu izgledaju kao bataljon ljudoždera koji je upravo opljačkao javnu kuću: moguće da je Bulajić upravo njih imao posebno na nišanu, jer se sa ustašama bio obračunao u Kozari. Sa slavnim stranim glumcima je bilo velikih problema. Nemac Curd Jurgens (kao general Lohring) nije hteo da se pojavi u istoj sceni sa VWellesom jer su se posvađali četiri godine ranije na snimanju u Hong-Kongu. Češka zvezda Jana Brejchova ostaje trudna, pa ispada iz filma. Borisu Dvorniku (mitraljezac Stipe), tada vojniku JNA, Bulajić kaže da najpre smrša osam kilograma pa da se onda javi... Orson Welles je tražio (i nije dobio) terenski helikopter jer nije hteo da se vraća autom sa jablaničke visoravni Risovac bojeći se da gleda u provalije ispod. Italijanski agenti nisu redovno uplaćivali rate Francu Neru, pa su iz Italije u Konjic 20. marta ’68. stigli novinari da pišu o neverovatnom podatku kako Nero već deseti dan igra bez dnevnice. Njegova uloga kapetana Michaela Rive zasnovana je na stvarnom istorijskom liku, italijanskom kapetanu Mariju Rivi koji je nakon kapitulacije Italije prešao na stranu partizana i poginuo boreći protiv Nemaca oktobra 1943. Tu priču su scenaristi transponovali u februar i mart 1943. godine.  Snimanje je trajalo 18 meseci po svim godišnjim dobima, najviše po snegu, sa čak 10.000 statista, koji su se utrkivali za angažman na filmu. Kasnije će pred kamerama izbiti problemi: neki statisti odbijaju da obuku ustaške uniforme, neki da stave ženske perike, a neki, kao trupa iz okoline Požarevca, nevoljno pristaju da puste brade da bi izgledali kao "autentični četnici". Već tokom priprema snimanja producenti dobijaju nemali broj pisama, poput ovog iz Kragujevca: „Najsrdačnije vam želim uspeh u radu i spreman sam da sa svojom ženom statiram u vašem filmu. Ne tražim nikakav honorar osim dnevnice. Učesnik sam Četvrte neprijateljske ofanzive, sada sam u penziji. Molim vas, ispunite moju želju“. Bez odštete Prva klapa pada 25. oktobra 1967. u predelima centralne Bosne na putu Gornji Vakuf - Travnik, i odmah nastaje problem! Po završetku snimanje prve scene članovi ekipe, po uobičajenom ritualu, čestitaju jedno drugom. Oponašaju ih i okupljeni lokalni statisti, što ubrzo prerasta u veselje sa pucanjem, a onda ražnjevima sa pečenim janjcima i rakijom. Zbog toga sledeća klapa pada tek pet dana kasnije, kada na set stiže Helmult Velc, bivši nemački major sa Istočnog fronta, koji će biti zadužen za konsultacije oko nemačke vojske. Prvog novembra na snimanje scene logorovanja naroda na Kupresu dolazi mlada statistkinja - ali s bebom u ruci, koju nije imala kod koga da ostavi. Producenti je vraćaju kući priznajući joj dnevnicu. Trećina statista koji treba da glume ranjenike biva otpušteno zbog gojaznosti. U pirotehničarskoj sceni navodnog rušenja zgrade (u kojoj se nalazi banka) u Gornjem Vakufu dolazi do nekontrolisane eksplozije i stvarnog pucanja novčanog sefa. Nekoliko miliona raznesenih dinara leprša po okolnim ulicama, a milicija na okupljene poteže oružje. Uskoro dolazi komisija za procenu štete okolnih zgrada, a jedna baka ih uvodi u rastureni stan i odbija da primi novčanu kompenzaciju: „Ja vas smatram mojim sinovima, jer snimate film o mojoj djeci“. U ratu je izgubila muža i tri sina. Na pravoslavni Božić 1968. do ekipe filma u snegom zametenom selu Makljen, koje za potrebe snimanja filma konačno dobilo struju, ne probija se kamion s hranom i - počinje da pada moral statista i glumaca koji sneg, kiša i niske temperaturu nagrizaju od početka snimanja. Oleg Vidov hoće avion za Moskvu jer mu reditelj menja scene, a snimanje napuštaju dva asistenta režije. Pomoćnik scenografa zbog zabušavanja dobija otkaz. Iz neke gostionice u Gornjem Vakufu stiže dojava da glumac Anthony Dawson konobaru neprestano pominje neke tenkove i mačeve („tenk ju mač“), pa je ovaj pomislio da nije možda neka provokacija. Yul Brynner na snimanje dolazi sa dve sekretarice i mercedesom 600 (kakav je imao i Tito), a spava u dvosobnom stanu u Gornjem Vakufu. Sergei Bondarchuk i Franco Nero zbog gužve dele apartman; iako se međusobno nisu razumeli ni reči, svake noći do jutra ispijaju hercegovačka vina. Bulajić u novinama za Orsona Wellesa kaže da je fin čovek, profesionalac koji pogleda scenario, odglumi iz prve i nestane. Vidov se u jednom momentu toliko zanosi u ulogu tifusara da počinje da spava na golom podu, samo u pidžami, pa dobija upalu bubrega. Sylva Koscina traži sef za svojih sedam skupocenih bundi, ali joj je Bulajić naređuje da mora neprestano da nosi partizansku uniformu - kako bi joj bolje legla. Bilo je i nesreća: najveća je bila pogibija snimatelja Đokice Jolića od šrapnela bombe u bunkeru 4. februara 1968. Posledica svega je bilo da je Bulajić u nekom engleskom fondu, nakon tri lekarska pregleda, osiguran na milion dolara. Negde u isto vreme preko jedne statistkinje prelazi top od 750 kg, ali nekim čudom ostaje neozleđena. Ključna scena filma, rušenje mosta na Neretvi, snima se 18. decembra 1968. Četristo tona metala sručilo se u 12:50 u Neretvu. Ali, nijedan kadar nije ušao u film, jer se po miniranju oko mosta podigle velika prašina od koje ništa nije moglo da se snima. Sve to je kasnije dosnimljeno na maketama u jednoj češkoj laboratoriji. Ekipa Režija: Veljko Bulajić Produkcija: Udruženi jugoslavenski producenti, Igor film (Rim), Eichberg film (Minhen), United Commonwealth (LA) Snimatelj: Tomislav Pinter Scenario: Ratko Đurović, Stevan Bulajić, Veljko Bulajić, Ugo Pirro Muzika: Vladimir Kraus-Rajterić (za englesko govorno područje Bernard Herrmann) Trajanje: 175 minuta Uloge: Stole Aranđelović (Šumadinac), Faruk Begoli (poručnik Horst), Sergei Bondarchuk (Martin), Yul Brynner (Vlado), Orson Welles (četnički senator), Oleg Vidov (Nikola), Pavle Vujisić (Jordan), Anthony Dawson (general Morelli), Milena Dravić (Nada), Boris Dvornik (Stipe), Bata Živojinović (Stole), Curd Jurgens (general Lohring), Sylva Koscina (Danica), Hardy Kruger (pukovnik Kranzer), Franco Nero (kapetan Michael Riva), Ljubiša Samardžić (Novak)... (nastaviće se...) Piše: Goran Tarlać IMDb > Bitka na Neretvi (1969) |
- 21:45 - Komentari (3) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
19.11.2009., četvrtak
Ovog puta okupljanje u petak
 see full --> photo miladin jeličić - jela |
- 03:14 - Komentari (2) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
18.11.2009., srijeda
Hardkorpank gig
Unison i Katma u Banatskom rok klubu  see full --> U Banatskom rok klubu u Zrenjaninu će u petak 20. oktobra nastupiti hardkor pank bendovi Unison I Katma. Ovu svirku organizuje Banathardkor zadruga, a Banatski rok klub je novo mesto za sviranje u gradu na Begeju. Nalazi se na Karađorđevom Trgu, preko puta “Brice”, a hardkoranja do sada tamo nije bilo. Beogradski Unison su veterani domaćeg hardkora. Zašli su u drugu deceniju svoga postojanja, a u Zrenjaninu će svirati prvi put u karijeri! Katma s druge strane iza sebe ima jedan jedini koncert i gomilu proba. Dve brze gitare, bas, bubanj i dve žene sa mikrofonima predstavljaju pravo osveženje na domaćoj hardkorpank sceni! Najavljujemo ih kao beogradski bend, ali ponosno ističemo činjenicu da imaju članove iz Zrenjanina i Kraljeva! Početak koncerta je najavljen za 22 časa, a ulaznica će koštati 100 dindži. posted by cef |
- 11:00 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
17.11.2009., utorak
BLANK DISC u REXU
Michel Doneda/Jonas Kocher Tour in South-Eastern Europe see full --> Michel Doneda (F) and Jonas Kocher (CH) will be giving a series of improvised concerts throughout south-eastern Europe. The full schedule is as follows: - November 18. at 20h - Klub Gromka, Ljubljana, with Tilt (also performing that night - Pyramid Trio [Roy Campbell, William Parker, Hamid Drake]) - November 21. at 21h - Galerija Duplex 10m2, Sarajevo - November 24. at 20h - Cultural Center Rex, Belgrade, with Blank Disc - November 27. at 21h - Red House, Sofia - November 30. at 21h - Tochka, Skopje - December, 1. at 20h - Stacion - Center for Contemporary Art, Prishtina - December, 3. at 19h - Notre Dam de Sion, Istanbul, with Korhan Erel posted by muc |
- 00:58 - Komentari (1) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
Sećanja: "Vreme", 22.12.2005.
|
VREME | BR 781 | 22. DECEMBAR 2005. LIČNOSTI Portret savremenika - patrijarh Pavle Skromnost i tumačenja Tamara Skrozza i dokumentacioni centar "Vreme" U kontekstu Srbije (ogrezle u brojne vrste nemorala), baš kao i u kontekstu ovdašnjeg sveštenstva (u najmanju ruku sumnjivog morala), ličnost patrijarha Pavla zaista odskače i impresionira. Toliko da se već po inerciji zaboravljaju neke jezive rečenice koje je izgovorio, neki postupci koji mu ne služe na čast i neki "detalji" koji bi mu se i te kako mogli zameriti Legenda kaže da je jedan velikodostojnik Srpske pravoslavne crkve, raspitujući se o tome kako se ovdašnji đaci snalaze na postdiplomskim teološkim studijama u Atini, dobio potpuno neočekivan odgovor: "Kada bi naša grčka crkva imala pet sveštenika kao što je vaš Pavle, ne bi se bojala za svoju budućnosti, već bi bila najjača crkva na svetu." Bilo je to 1957, kada se Gojko Stojčević, u monaštvu Pavle, bavio novozavetnim studijama i pitanjima liturgike... Pola veka kasnije, jasno je da srpska crkva nije postala najjača na svetu, ali se ispostavilo da kratki atinski prikaz jednog briljantnog đaka nije bio bez osnova, tj. da je dotični đak zaista vanserijska ličnost. Naime, tadašnjem postdiplomcu, a sadašnjem srpskom patrijarhu, pošlo je za rukom ono što nije nikome: tokom poslednjih petnaest godina, postao je i ostao podjednako cenjen i među opozicijom i među vlastodršcima, i na desnoj i na levoj strani, i među vernima i među onima koji to nisu. Oni koji ga kritikuju, to čine uz dozu takta i pristojnosti nesvojstvenu srpskoj javnoj sceni; oni kojima nekako nije simpatičan, trude se da ga ne diraju previše, a nikom na pamet ne pada da pod znak pitanja stavi njegov moralni integritet. Patrijarhu, naravno, mnogo toga ide u prilog, pre svega izuzetna skromnost u privatnom životu i isto tako izuzetna skrušenost u javnim nastupima. Verovatno zahvaljujući tim dvema osobinama patrijarha Pavla mnogi su skloni da zaborave kako je baš za njegovog upravljanja SPC-om ova institucija sebi dozvolila da se pod njenim okriljem blagosilja oružje i u boj ispraćaju potonje ubice, kao i to da se njeni predstavnici pominju u kontekstu pedofilije, korupcije, neprimerenih nacionalističkih istupa, političkog delovanja i ostalih marifetluka. USPON SLABAČKOG: Patrijarh Pavle rođen je 1914. u slavonskom selu Kućanci, u zemljoradničkoj porodici. Rano je ostao bez roditelja – otac je otišao da radi u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i "vratio se kući da umre" kad je dečaku bilo tri godine, a isto se ubrzo dogodilo i s majkom. Odgajila ga je tetka. Shvativši da je dete "vrlo slabačko", poštedela ga je seoskih poslova i tako mu omogućila da se školuje: iako je mali Gojko bio sklon "predmetima gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika", iako je iz veronauke imao tanku dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov konačan izbor bio je bogoslovija. Posle Tuzle i Sarajeva, tokom Drugog svetskog rata dospeva u Beograd, gde najpre radi na građevinama, a zatim, zbog slabog zdravlja, počinje svoj monaški život: "Leta 1945... sam konačno doneo odluku da, oboleo na plućima, iako to kod mene nije bila ‘otvorena tuberkuloza’, ne mogu biti sveštenik i posvetiti život tom uzvišenom pozivu... Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene, i da, odmalena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se uoči Blagovesti 1946. godine", ispričao je u autobiografskim spisima Bez osuda, otvoreno, očinski. Posle postdiplomskih studija u Atini, 21. septembra 1957. izabran je za episkopa raško-prizrenskog – poziciju koju će zadržati sve do izbora za patrijarha i na kojoj će pokazati sve kvalitete "dobrog pastira". Iako u tom periodu nije bio poznat široj javnosti, brojne biografije i svedoci tvrde da je tadašnji episkop vodio praktično svakodnevnu borbu za nacionalna prava kosovskih Srba, pisao nadležnima, obilazio i najzabačenije crkve i manastire, kucao na vrata svima za koje je procenio da bi mogli pomoći u sprečavanju sukoba. "Gurali su ga i izgurivali iz autobusa, da bi satima, na stanicama bez voznog reda, čekao obzirnije vozače. Od Prizrena do Beograda ne jednom bi odsedeo noći u vagonima bez prozora, sa snegom po sedištima", slikovito je opisano u patrijarhovoj biografiji koju je onomad objavio časopis "Pravoslavlje". Od čitave rabote, naravno, nije bilo ništa – na pisma episkopa Pavla i njegova upozorenja da "ne možemo više da živimo od arnautskog zuluma" nisu reagovale ni crkva ni država. Kako bilo, posle 33 godine kosovskih muka, Pavle se iz Prizrena preselio u Beograd: 3. decembra 1990. izabran je za patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Izbor, međutim, nije prošao baš glatko. Pre svega, obavljen je za života prethodnog patrijarha Germana i to bez njegove saglasnosti. (Do dana današnjeg, pletu se i raspliću teorije zavere bazirane na činjenici da su petorica viđenijih lekara VMA potpisala ocenu da German više nije u stanju da obavlja složene crkvene dužnosti, a na osnovu koje su arhijereji odlučili da biraju novog patrijarha.) Osim toga, njegovo ime se našlo na listi kandidata tek u devetom krugu glasanja. Sve do tog kruga, dovoljan broj glasova za ulazak na listu dobila su svega dva kandidata, a tek u devetom "cenzus" je prešao i episkop raško-prizrenski. Posle toga, po takozvanom apostolskom načinu biranja, koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na Jevanđelje, najstariji prisutni velikodostojnik ih je promešao i potom "izvukao" današnjeg patrijarha. "Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je on i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena", reći će tada novi, 44. patrijarh SPC-a. Istom prilikom, konstatovaće i da "mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo". U godinama koje su sledile, zaista će se pokazati da pravog programa nije bilo, da se crkvena politika prilagođavala aktuelnim dešavanjima i da je ta situacija mnogima odgovarala. GOLEŠ PLANINA: Samo šest dana po izboru novog patrijarha, održani su i parlamentarni izbori u Srbiji, a Sabor SPC-a je tom prilikom pozvao građane da glasaju za one koji su "istinski verni Bogu i rodu", a ne za one "koji mnogo obećavaju". Da li je i koliko sam Pavle stajao iza ovakve formulacije nije poznato, ali je činjenica da su posle izbora odnosi Crkve i espeesovske garniture bili skladni. U jednom intervjuu za "Svedok" vladika Irinej objasniće da se Crkva pre svega nadala povratku svoje imovine, ali da su se "vrlo rano u Saboru i Sinodu čuli glasovi da je to obmana". "Vrhunac je bio kada je Milošević pozvan u Sabor 1991. godine, zajedno sa Milanom Babićem iz Kninske krajine. U međuvremenu je među njima pukla tikva i nisu hteli da se sastanu. Milošević je došao na Sabor i bio zamoljen da kaže kako vidi situaciju neposredno pred ratove. Umeo je da bude fin, govorio je sa dosta optimizma... Na to je ustao vladika Atanasije i, onako na svoj način, pitao: ‘Dokle ćete da nas zavodite za Goleš planinu?’ Očekivao sam da će patrijarh Pavle možda malo smiriti nastalu situaciju, ali on je oćutao i samo rekao: ‘Gospodo, završili smo razgovor’", ispričao je Irinej, konstatujući da je "to bio kraj" i da su se tada "Milošević i Crkva razišli". Prosečnom posmatraču to ipak nije izgledalo baš tako. Patrijarhov poziv studentima da se raziđu s platoa kod Terazijske česme 1991, manje-više redovni susreti sa Slobodanom Miloševićem i njegovim saradnicima, otvorena podrška rukovodstvu "prekodrinskih" Srba, saopštenja koja su samo između redova mogla biti shvaćena kao antirežimska... sve to je objektivnom posmatraču bilo više nego dovoljno za zaključak da Crkva i njen vođa prećutno doprinose opstanku Miloševićeve mašinerije. Činjenica da je patrijarh istovremeno primao i predstavnike opozicije i pisao Miloševiću da oslobodi Vuka Draškovića 1993, nekako je bila u senci fotografije na kojoj Radovan Karadžić ljubi patrijarhovu ruku, snimaka susreta s bračnim parom Milošević-Marković, kao i brojnih artefakata kojih bi mnogi u Crkvi, pre svega sam patrijarh, mogli da se postide. Primera radi, ostala je zabeležena božićna poslanica iz 1995. u kojoj patrijarh između ostalog poručuje: "Mnoge majke koje nisu želele da imaju više od jednog deteta, danas čupaju kose i gorko ridaju nad izgubljenim jedincima u ovim ratnim sukobima, proklinjući zato često Boga i ljude, ali pri tom zaboravljajući da optuže i sebe što nisu rodile još dece da im ostanu kao uteha." Ono što će takođe ostati zabeleženo jeste činjenica da je Željko Ražnatović Arkan u vreme svoje najveće slave, kao komandant Srpske dobrovoljačke garde, izjavio da mu je "vrhovni komandant" upravo patrijarh. Iako je već tada svakom (ko je to želeo da zna) bilo jasno čime se Arkan zapravo bavi, patrijarh je objasnio da ne zna u "kome je smislu Arkan to mislio pošto se ja ne razumem i ne mešam u političke stvari", ali i ocenio da je "taj mladi čovek verovatno samo mislio da treba da se rukovodi duhovnim, evanđeoskim principima". Nešto kasnije, upitan da objasni ovakav stav, posebno imajući u vidu Arkanov kriminalni "bekgraund", patrijarh je za "Dugu" u decembru 1992. istakao kako "Crkva pozdravlja pokajanje i preobraćenje... ljudi koji su u stanju da snagom volje prevaziđu svoje nedostatke". Koliko god to bilo neobjašnjivo, još je čudnija priča s familijom Karić – osim što je poznato da je patrijarh bio rado viđen gost na slavama ove dinastije, poznato je i da je Bogoljub K. bio neka vrsta posrednika između patrijarha i porodice Milošević-Marković. Prema hronici Slave Đukića, Karić je čak "aranžirao" susret Mirjane Marković s patrijarhom 27. marta 1996. i bio učesnik razgovora ("što je izostavljeno iz saopštenja za štampu"). Isti izvor kaže da je Karić hteo da televizijske kamere zabeleže "ovu posetu jedne komunistkinje najvišoj crkvenoj vlasti". No, patrijarh je to odbio uz vapaj: "Ne, sine Bogoljube, jedva je i ovo prošlo, a i sad je veliki post." DUG PUT DO KRAJA: Sve do 1995, crkveni velikodostojnici uglavnom su ćutke odobravali patrijarhovu politiku "ni tamo, ni ovamo". Tada, međutim, postavilo se pitanje ko će u Dejtonu zastupati srpsku stranu; kada je ta uloga poverena Miloševiću, patrijarh je pristao da čitavu stvar overi svojim potpisom, a sve je završeno pravom pobunom u episkopatu i Sinodu. Kako su u to vreme izvestili neki mediji, "najmanje deset episkopa pozvalo je patrijarha da napusti svoj položaj", Sinod je saopštio da patrijarhov potpis "smatra nevažećim", a Sabor SPC-a je sa svoje strane objasnio da "nedavni potpis Njegove svetosti patrijarha srpskog na dogovoru predstavnika Republike Srbije, odnosno Jugoslavije, i Republike Srpske ni u kom slučaju ne znači da on lično, ili Crkva uopšte, stoje iza konkretnih inicijativa potpisnika". U prevodu, ni luk jeli, ni luk mirisali. Malo posle ove bruke, patrijarh će primiti Mirjanu Marković sa sve Bogoljubom, što bi za nekog neupućenog bilo znak da su patrijarhovom mandatu dani odbrojani. Međutim, Pavle će se na javnu scenu vratiti u punom sjaju nepunih godinu dana kasnije: vodeći svetosavsku povorku, patrijarh je "probio" višednevni policijski kordon u Kolarčevoj ulici koji je obeležio studentske proteste 1996/97. Zaista dirljivu scenu desetina hiljada ljudi koji u apsolutnoj tišini idu ka hramu Svetog Save tog maglovitog januarskog jutra zabeležili su svi mogući i nemogući mediji, slika je zaista dokazivala onu čuvenu "Beograd je svet", a patrijarh je zaista izgledao kao "svetac koji hoda", kako ga poeziji skloni novinari obično nazivaju. No, ni u ovom slučaju stvari nisu onakve kakve izgledaju. Pre svega, kordon nije probio patrijarh – posle silnih najava svetosavske litije, policajcima je naređeno da se raziđu par sati pre nego što se pojavio Pavle, što znaju svi oni koji su dežurali u Kolarčevoj u takozvanoj grobarskoj smeni od dva do šest ujutro. Patrijarh je samo, modernim jezikom rečeno, pobrao (političke) poene i konačno učinio ono što se od njega godinama očekivalo: prvi put se otvoreno suprotstavio Miloševiću. ZABLUDE I DETALJI: No, ni tu nije bio kraj o kome je onomad pričao vladika Irinej. Uprkos čestim glasovima o tome da je Crkva počela da se zalaže za hitne demokratske promene, uprkos tome što su se baš u Patrijaršiji 9. avgusta 1999. sastali svi predstavnici opozicije, patrijarh je te godine prisustvovao proslavi Dana Republike koju je organizovao Milošević i tom prilikom mu čestitao. Miloševiću nenaklonjeni građani bili su zgranuti, vladika Artemije poručio je patrijarhu da "učvršćuje rasklimatani presto Upropastitelja", a patrijarh je svima (preko mitropolita Amfilohija) objasnio da je "bio doveden u zabludu jer su mu rekli da je reč o prazniku jedinstva Srbije i Crne Gore" (!?) Milošević će se patrijarhu zahvaliti tako što će biti jedini državni funkcioner koji mu neće čestitati Božić 2000, a devet meseci kasnije ovaj će mu konačno uzvratiti tražeći od njega ostavku. Dan pre izbora na kojima će Milošević izgubiti vlast, 23. septembra 2000, patrijarh je u intervjuu za grčku "Elefterotipiju" istakao kako su dotadašnji predsednik i njegov režim "jedini odgovorni za ovu katastrofu", ali i da "Sveti sinod SPC-a od 1992. traži promenu". I tu je zaista bio kraj. Posle smene vlasti u Srbiji, patrijarh se opet redovno sastajao s predstavnicima vlasti, bio redovan gost različitih manifestacija, u božićnim i uskršnjim poslanicama pozivao na smirenje političkih strasti i borbu protiv bele kuge, ali i figurirao u sve češćim pričama o sukobu unutar SPC-a. Posle neukusnih ocena o "novom čoveku" u uskršnjoj poslanici 2003. (mesec dana posle ubistva Zorana Đinđića), pojavila se teza o tome da je poslanica zapravo falsifikovana. Posle skandaloznog nastupa Amfilohija Radovića nad odrom ubijenog Đinđića, objašnjavano je kako je Amfilohije samoinicijativno ispričao to što je ispričao. Posle osvešćivanja privatne klinike "Ostrog" u prisustvu Milovana Bojića i još nekih "zaboravljenih asova" Miloševićeve ere opet su se pojavile hipoteze o navodnom uticaju koji određeni "radikalni crkveni elementi" imaju nad nejakim patrijarhom. Posle prisustva patrijarha na manifestaciji Srpske radikalne stranke tokom koje je prikazan film o zločinu nad Srbima, kao odgovor na filmove o zločinu u Srebrenici, objašnjenja nisu ni bila potrebna: naviknuta na patrijarhove sve češće gafove, javnost se opet zadovoljila čaršijskim pričama o uticaju "drugih" ili "neupućenosti" Pavlovoj. Tu, zapravo, dolazimo do već pomenute lične skromnosti patrijarha Pavla: nemali je broj članaka i knjiga, kao i javnih rasprava, u kojima se posebno ističe da patrijarh, "iako ima službeno vozilo", uporno koristi gradski prevoz ili ide pešice, da sam popravlja svoje cipele i krpi mantiju, da mu soba liči na monašku keliju, da jedva šta jede... ukratko, da je "živi svetac". Kao takav, patrijarh zaista odskače od svoje sredine: u kontekstu Srbije (tokom proteklih petnaest godina ogrezle u sve zamislive vrste nemorala), baš kao i u kontekstu ovdašnjeg sveštenstva (u najmanju ruku sumnjivog morala), ličnost patrijarha Pavla zaista odskače i impresionira. Toliko da se već po inerciji zaboravljaju istorijski i nešto svežiji "detalji" koji bi mu se i te kako mogli zameriti. Jednog dana, međutim, verovatno će se naći neki ozbiljan istoričar koji će postaviti pitanje o njegovoj pravoj ulozi u Srbiji devedesetih (i posle), o razlozima koji su ga vodili da učini ovaj ili onaj potez, o posledicama njegovog ćutanja ili diplomatskih formulacija u vremenu kada je diplomatija bila deplasirana. U trenutku pisanja ovog teksta (utorak 20. decembar) patrijarh Pavle nalazi se na lečenju u Vojnomedicinskoj akademiji zbog lakše povrede kuka, a već su ga posetili najviđeniji, najvažniji i najmoćniji. Iz štamparije tek što je izašla njegova najnovija biografija, a mnogi građani željno očekuju šta će im "živi svetac" reći povodom predstojećeg Božića. Za svođenje računa suviše je rano. Slučajno istečenje Najuporniji kritičari patrijarha Pavla svakako su pripadnici "svetosavskog nacionalističkog pokreta" i borci za ravnopravnost polova. Prvi ga, u svom inače neargumentovanom stilu, optužuju da pripada "judeotaboru", da je levičar i "ideološki antinacionalista" (šta god to značilo). Što se drugih tiče, oni se bave konkretnim tezama iznetim u patrijarhovim delima, poslanicama i izjavama. Poznat kao vrsni liturgičar i teoretičar, patrijarh Pavle objavio je više knjiga u kojima detaljno tumači neka crkvena načela, a tom prilikom nije izostavio teze koje u XXI veku zvuče u najmanju ruku čudno i koje se ne zaustavljaju na već poslovičnoj osudi abortusa, homoseksualnosti ili feminizma. "Pravoslavna crkva nije protiv toga da žene nose pantalone zbog prirode posla koji vrše, na primer, u fabrikama, ili putovanju zimi na konjima, motociklu, skijanju i tako dalje... Crkva je protiv takvog oblačenja kad je ono zbog mode i pogrešnog shvatanja jednakosti polova", objasnio je u knjizi Neka pitanja naše vere. Na istom mestu, podsetio je da žene nisu poželjne u crkvi tokom menstruacije, ali da "savremena higijenska sredstva mogu efikasno sprečiti da se slučajnim istečenjem krvi hram ne učini nečistim, kao i ublažiti zadah koji isticanjem krvi nastaje". Izuzev nekih nevladinih organizacija, na ovakve i slične teze nije reagovao niko. |
- 00:14 - Komentari (3) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
16.11.2009., ponedjeljak
Umro patrijarh Pavle
11. septembar 1914 - 15. novembar 2009 BIOGRAFIJA: Patrijarh Pavle (svetovno ime Gojko Stojčević) rodjen je 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca u Slavoniji. U tom mestu je završio osnovnu školu. Nižu gimnaziju završio je u Tuzli, višu gimnaziju i šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu. Dve godine je studirao medicinu u Beogradu. Pre odlaska u gimnaziju proveo je jedno vreme na pripremama za školu u manastiru Orahovica. Drugi svetski rat zatekao ga je u rodnoj Slavoniji, odakle je prebegao u Beograd, gde je, da bi se mogao izdržavati, radio fizičke poslove na gradjevinama i na dokovima. U proleće 1942. njegov školski drug jeromonah Jelisej odveo ga je u manastir Svete trojice u Ovčaru, a od 1944. radio kao veroučitelj i vaspitač u Banji Koviljači, u domu za decu izbeglu iz Bosne. Te godine je oboleo od tuberkuloze. Do 1946. je bio u manastiru Vujan, gde se izlečio od tuberkuloze. Zamonašio se 1948. u manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i dobio ime Pavle koje mu je dao iguman Julijan Knežević. Te godine je rukopoložen u čin jerodjakona. Od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rača u Podrinju. školske 195O/5l. radio je kao pomoćni nastavnik bogoslovije "Sv. Kirila i Metodija" u Prizrenu. Jeromonah postaje 1954, ubrzo protosindjel, a 1957. arhimandrit. Od 1955. dve godine je bio na poslediplomskim studijama u Atini. Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. maja 1957. godine. Hirotonisan je u beogradskoj Sabornoj crkvi 22. septembra 1957. od patrijarha Vikentija i episkopa pakračkog Emilijana, zvorničko-tuzlanskog Longina i žičkog Germana. U oktobru te godine ustoličen je u Prizrenu od episkopa Germana i zahumsko-hercegovačkog Vladislava. Na Kosovu je proveo 33 godine. Na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 1. decembra 1990, kojem je predsedavao zagrebačko-ljubljanski mitropolit Jovan Pavlović, zamenik tada obolelog patrijarha Germana, biran je novi patrijarh izmedju trojice kandidata tajnim glasanjem. Kako nijedan od kandidata nije dobio dovoljan broj glasova izbor je obavljen žrebom na tzv. "apostolski način" tako što je arhimandrit tronoški Antonije izvukao ime budućeg patrijarha. Tako je Pavle postao 44. poglavar SPC. Ustoličen 2. decembra 1990. u Sabornoj crkvi Sv. Arhangela Mihaila u Beogradu od strane 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 djakona. Patrijarh Pavle je tada istakao da mu je jedini program rada Jevandjelje. |
- 03:33 - Komentari (11) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
11.11.2009., srijeda
Mobile phone report - Ko se boji svinja još
UNDERWORLD, Live in Belgrade 10.11.2009.    |
- 14:37 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
Niže od dna
Ex-yu muzičke recenzije: Najbolje od najgoreg - Pisao: Petar Luković U prvoj polovini iduće godine pojaviće se knjiga sa sabranim muzičkim recenzijama Petra Lukovića, objavljenih u „Džuboksu“, „Poletu“, „Dugi“, „Vremenu zabave“, mesečniku „XZ“, „Feralu“ i drugim listovima nekadašnje SFRJ-države, odabranih po odstrel-principu "najbolje od najgoreg". Čitaocima Maniaca, predstavićemo deo iz ovog almanaha GALIJA - Ja jesam odavde (PGP RTS) Ako smo, svojevremeno, u jednoj od pokojnih Jugoslavija, imali sukob na književnoj levici - pedesetak godina docnije doživeli smo da prisustvujemo sukobu na zabavnomuzičkoj levici. Akteri su provereni SPS kadrovi: Zabranjeno pušenje (čiji se album zove Ja nisam odavle) i Galija (koja novom pločom poručuje - Ja jesam odavde). Oba benda su potonjih godina odano, do balčaka, služila režimu: Karajlićevo Pušenje učestvovalo je na mnogim SPS promocijama sve dok je Milorad Vučelić (direktor Komune) bio u milosti Predsednika & Njegove Supruge; Galija je, razume se, svoje koncerte održavala samo u dane partijskih i državnih praznika, te je sasvim logično da je ovaj dokumentarni live-zapis, u stvari, snimak s koncerta u niškom "Čairu", 8. marta 1998, nimalo slučajno, na Dan žena, što je praznik do kojeg Neša i drugovi vrlo drže, mnogo je važno tog dana svojoj voljenoj drugarici kupiti uveli karanfil ili je - oh, sreće! - odvesti na koncert Galije gde će moći da peva koliko je grlo nosi i da pritom uživa u Nešinim pesmama koje diraju polne damare i objašnjavaju zašto je SPS naša jedina sudbina. Sa čak 13 pesama koje, nažalost, pokrivaju svaku od najgorih faza Galije, jer drugih faza nije ni bilo - od simfo rock onanije (Decimen), preko populističkih zabavnjaka (Skadarska) i bijelodugmaške zaraze (Gospa), do turističkih razglednica (Kotor) i seci-vene-refrena (Stare trube), večito veselo-tužne Nišlije (potpomognute beogradskim gostom, klavijaturistom Sašom Loknerom) insistiraju na Tradicionalnoj Srpskoj Melodrami, koja bi, valjda, trebalo da bude naše tajno oružje protiv okrutnog, nesentimentalnog Novog Svetskog Poretka. Zato je, slutim, namerno, čitava koncepcija albuma Ja jesam odavde - ne samo prkosno patriotska u svom naslovu, već toliko utopljena u dert, nesrećnu ljubav, postelju od punog meseca, krupne nacionalne suze, žal zbog teritorija koje više nisu srpske (Skadarska) i gubitničku atmosferu koja se idealno uklapa u sporazum Milošević - Holbrook. Sve što Galija poručuje i isporučuje zaključano je u daleku prošlost: kao da je ovo 1979. godina, kao da Beogradsko proleće još uvek postoji, kao da svi čekamo da drug Tito još jednom vidi Indiju pre nego što mu amputiraju nogu. Ali, devetnaest godina docnije, sve je otišlo u pizdu materinu: nema više Beogradskog proleća, indijska ljubimica zove se dr Mira, noge su izgubili neki drugi ljudi... ali je zato Galija uverena da je ovo još uvek ona ista zemlja u kojoj je mogućno, za 8. mart, animirati žensku čeljad i obezbediti im iluziju da vredi živeti u ovakvom političko-muzičkom sistemu, s nekoliko plačipičkastih refrena i neveštim skandiranjem ovlaženih devojčica. Ja jesam odavde dokaz je dokle se nisko može pasti - za utehu Milosavljeviću, još samo Karajlićevo Pušenje ume dublje da se uvuče režimu, što znači da sam u političkom sukobu srcem na Nešinoj strani - te je u ovom času sasvim irelevantno da su zvuk + produkcija (Ivan Vlatković) dovoljno korektni da dobijemo impresiju o koncertu, da je booklet ispisan latinicom (a ne ćirilicom, kao do sad) i da, s nekakve strogo muzičko-profesionalne strane, nema primedbi o kvalitetu svirke. Ono što jeste bitno, da se već jednom razumemo, nisu ni zvuk, ni produkcija, ni Loknerove egzibicije. Bitno je da Galija nije sposobna da se odlepi od svog partijsko-nacionalnog statusa koji filozofijom zaglupljivanja ne zna gde da se zaustavi. Bitno je da je ovo, u stvari, simulirani rock iza kojeg živi duh ljigavi duh zabavne muzike, ideološki primenjen na srpsko pučanstvo. Bitno je da je ovo nepodnošljivo vulgarna ploča koja manipuliše svojom retardiranom publikom. Bitno je, konačno, da ova ploča nikakve veze sa stvarnošću nema: ovo je artefakt glazure krvi i tla, savršen primer ideološke kvazipoezije na julovskim tragovima lažne nostalgije... |
- 04:11 - Komentari (1) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
06.11.2009., petak
vabilo na otvoritev in ogled razstave
Pozdravljeni Simon Tanšek, Svea 1 Vljudno vas vabimo na otvoritev fotografske razstave Zasavska industrijska dediščina članov Foto kluba Hrastnik ki bo v torek, 10. novembra 2009 ob 18.00 uri v Galeriji delavskega doma Hrastnik. Nastopil bo MPZ Svoboda iz Hrastnika. Avtorji del so: Lucija Senčar, Matjažć Kirn, Jernej Biderman, Simon Tanšek, Mitja Ličar, Andrej Zdovc in Vinko Žagar. Fotografije bodo na ogled v Galeriji do 24.11.2009 vsak dan od 17.00 - 19.00 ure. V priponi najdete še e-vabilo. V kolikor nočete več prejemati obvestila o delu Foto kluba Hrastnik nas prosim obvestite. www.fotoklub-hrastnik.si posted by simon tanšek |
- 20:27 - Komentari (0) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
05.11.2009., četvrtak
ALAN FORD - Grupa TNT u Beogradu kod Tita
 Neobična epizoda najčuvenije ikone stripa u nekadašnjoj JUGOSLAVIJI - Alan Forda. Cela epizoda može se skinuti O V D E. |
- 14:09 - Komentari (2) - Print - # - Forum - top - uslovi komentarisanja -
________________________
________________________
Idi na vrh strane >>
KOJOT 
Radio KOJOT 107,3 MHz Djoka KOJOT Dan.. ..Brian Jones Rekli su o Đoki, upiši se.. `U letnje veče 1973 godine, u sobi “pod kiriju” negde u belom svetu “cedili” smo poslednju kriglu piva slučajni poznanik Kris i ja, i … Kris mi se kleo, kako u njegovom kraju, negde na jugu Sjedinjenih Država, hara “najbolja ROK grupa sveta” ALLMAN BROTHERS BAND..` Dalje.. Džuboks 76’ - br.23 str.31 Đorđe VOJNOVIĆ
 
- behind the camera -  NEPRIJATELJ Reditelj: Dejan Zečević 2o1og.  NEKA OSTANE MEĐU NAMA Reditelj: Rajko Grlić 2oo9g.  ŽENA SA SLOMLJENIM NOSEM Reditelj: Srdjan Koljević 2oo8g.  BESA Reditelj: Srdjan Karanović 2oo8g.  MILE vs TRANZICIJA Reditelji: Raša Andrić i Ivan Živković 2oo7g.  LJUBAV I DRUGI ZLOČINI Reditelj: Stefan Arsenijević 2oo7g.  ČETVRTI ČOVEK Reditelj: Dejan Zečević 2oo7g.  S.O.S. SPASITE SVOJE DUŠE Reditelj: Slobodan Šijan 2oo6g.  KLOPKA Reditelj: Srdan Golubović 2oo6g.  SUTRA UJUTRU Reditelj: Oleg Novković 2oo5g.  SIVI KAMION CRVENE BOJE Reditelj: Srđan Koljević 2oo4g.  KAD PORASTEM BIĆU KENGUR Reditelj: Raša Andrić 2oo3g.  SJAJ U OČIMA Reditelj: Srđan Karanović 2oo2g.  MALA NOĆNA MUZIKA Reditelj: Dejan Zečević 2oo1g.  APSOLUTNIH STO Reditelj: Srdan Golubović 2ooog.  MUNJE Reditelj: Raša Andrić 1999g.  MEHANIZAM Reditelj: Đorđe Milosavljević 1999g. photo by maniac 
SOUNDTRACK MESECA ŠTA SE TO SLUŠA U REDAKCIJI MANIACA, ovih dana: 0.0. Emmanuel Jal - Kuar (Henrik Schwarz Remix) 0.0. Henrik Schwarz - Walkmusic 0.0. Lucinda Slim & The Lone Stars - All This Time 0.0. The Noisettes - Never Forget You 0.0. Jazzanova - Morning Scapes (feat. Bembe Segue) 0.0. Fever Ray - If I Had A Heart 0.0. DAVID HOLMES - I Heard Wonders 0.0. PANDA BEAR - Bros 0.0. Bamboos - King of the Rodeo 0.0. Tricky - Slow 0.0. Medeski Martin & Wood - Let's Go Everywhere 0.0. Jens Lekman - Sipping On The Sweet Nectar 0.0. UNDERWORLD - Beautiful Burnout 0.0. The Elements Of Life feat Anane - One Dream ( Big Game Mix) 0.0. SLOW TRAIN - soul-sexing_the_cherry 0.0. Tim Buckley - Sweet Surrender 0.0. Mario Biondi - this_is_what_you_are 0.0. Lily Allen - Everybody's Changing 0.0. Richard Hawley - Tonight The Streets Are Ours 0.0.RAW Artistic Soul – ‘The Light’ ft Ursula Rucker) 0.0. AMY WINEHOUSE - You Know I'm No Good 0.0.HOLLERTRONIX - Gold Digger (diplo Remix) 0.0.Le Volume Courbe - ain't got no. . . i got life 0.0.Keith Jarrett - Over The Rainbow 0.0.HANSOME BOY MODELING SCHOOL - Class System (feat. Jullie Cruise&Pharell) 0.0.ZERO 7 - This Fine Social Scene 0.0.URSULA RUCKER - Rant (Hot In Here) Ft. Malene Younglad 0.0.MATTHEW HERBERT - down 0.0.Richard Thompson - Oops, I Did It Again (live) 0.0.BEATLE BARKERS - I Feel Fine 0.0.RICHARD HAWLEY - the ocean 0.0.NICOLE WILLIS - if this ain't love.. 0.0.JEFF PARKER - beanstalk 0.0.NOSTALGIA 77 - 7 nation army 0.0.[B]SOIL and PIMP SESSIONS - Stinger 0.1.TRANS AM - I Want It All 0.3.SYLK 130 & King Britt - Pistol Grip Pump 0.4.CARMEN McCRAE - Just A Little Lovin' (GB Remix) 0.6.the RAVEONETTES - Love in a Trash Can 0.7.FREEDOM SATELLITE - running fast[/I] feat.Kudra Owens 0.9.CARIBOU - Yeti 1.2.JOHN LURIE - Big Trouble 1.5.LIFE BOOGIE - Bobby's Job 1.6.ALIF TREE - Somewhere 1.9.PINK MARTINI - U Plavu Zoru 2.0.SHOCKING BLUE - Love Buzz 2.1.TELEPOPMUSIK - into_everything 3.0.PEGGY HONEYWELL - All Shoock Up 3.2.DJ RUPTURE - Mole in the Ground 3.3.CRATE SOUL BROTHERS - Flying down to RIO 3.9.SCREAMING JAY HAWKINS - Africa Gone Funky 4.0.WAYNE COUNTRY and ELECTRIC CHAIRS - Fuck Off 4.1.TIM DELUXE - Choose Something Like Star 5.0.OSCAR SULLEY BAND - Bukom Mashie 5.5.JAMES BROWN - Funky Drummer 6.0.DJ GREGORY - The Joburg Theme 7.2.PSYCHONAUTS (james lavelle) - cyrcles 8.0.FLUNK - all day and all the night 9.1.LADY SAW - If I Was A Rich Girl 10.3.STEVE & EYDIE - black hole sun 10.4.TELEX - rock around the clock DOMAĆA kratka: 0.0. Karneval – Ljubav 0.0. Petrol - Sve jedno je (Banana Rave Remix) 0.0. KIRIL feat MC Wasp & Rucl - Jungle Shadow 0.0. SVI NA POD! ft. ZOJA - Bugi Vugi 0.0. AJS NIGRUTIN - Jagodice Sondice 0.0. RAMBO AMADEUS - Urbano 0.0. SVI na POD! - Afrikanac iz Beograda >>> 0.0. PIKNIK - Miš, Puž i Ker 0.0. GORIBOR - Dalajlama me se sećaš >>> 0.0. PIKNIK - 'O da' 0.0. KATARAINA KAČUNKOVIĆ - Morning 0.0. BEOGRADSKI SINDIKAT - Oni Su download 0.1.MARcELO – Šarada 0.2.The BEAT FLEET - Nostalgična 0.3.RAMBO AMADEUS - Demode 0.4.E-PLAY - Prava stvar 0.5.DZA ILI BU - Opasne Igre 0.6.DARKWOOD DUB - Melos 0.0.Belgradeyard Sound System - Munchies (I-Wolf rmx) 0.7.RAMBO AMADEUS - Jedno Te Isto 0.8.EDO MAAJKA - Dragi Moj Vlado 0.9.BOBAN PETROVIC - Žur 1.ZDENKA KOVACICEK - Kobra 2.SABAN BAJRAMOVIC - Pitao sam malog puza 3.GABI NOVAK - Pjesma je bila zivot moj 4.K.I.M. BAND - Teraj po svome 5.LACNI FRANC - Jutri bom pojca razbiu 6.BIJELO DUGME - Ovaj Ples Dame Biraju 7.MARINA PERAZIC & REX ILUSIVI - Plava Jutra 8.BOBAN MARKOVIC - Disko Dzumbus (Live) 9.PRELE - Majko,majko,vidi na sta liči tvoj sin 10.LACNI FRANC - Vaterpolist ___________________ |
U Krepalu ajkulu sam se uteturao pijan. Bio sam pozvan na promociju slika momka čije sam ime zaboravio i odmah su me, s vrata, ugurali u krug, duvali smo i nalivali se pivom. U neko vreme prišao mi je taj umetnik čije sam ime zaboravio, autor japanske erotike koja je, kako mi je objasnio i rukom pokazao, bila izložena… Dalje..
MANIAC Downloads
